Гробља, места где се сахрањују мртви, дуго су била уз цркве, у портама. Тако су и становници Петроварадниског шанца, односно Новог Сада, сахрањивали своје покојнике. Прва сахрањивања након оснивања места вршена су крајем 17. и почетком 18. века. Претпоставља се да је то отприлике било на месту где се данас налази Доситејева улица, јер је на Томерлиновом плану из 1763. године тај терен означен као гробље. (Трива Милитар: Новосадска гробља, Вести музеја града Новог Сада, бр. 5, мај 1973). Овој претпоставци иде у прилог податак да се Доситејева улица на старим плановима (пре 1918. године) звала Стара гробљанска улица.

Кад су у првој половини 18. века у Новом Саду подигнуте четири православне (Саборна, Успенска, Алмашка и Николајевска) и једна католичка црква, у њиховим портама сахрањени су поред црквених лица и имућнији грађани. Како су се све цркве налазиле у центру града или у његовој непосредној близини, овакав начин сахрањивања је био непогодан.

Посебан проблем је представљао сам начин сахрањивања, јер су раке тада копане доста плитко и са гробља су се ширили непријатни мириси. Магистрат је предузимао мере да се раке копају по прописима, дубље, па је стога и градска управа 1755. године, следећи наредбу Угарског намесничког већа да се у свим насељеним местима гробља морају подизати искључиво на периферијама, одлучила да се за православно становништво сагради нова, мања црква, касније названа Јовановска, са великим простором за гробље у њеној околини (ова црква се налазила у близини данашње Светојованске улице). За римокатолике је саграђена, у данашњој Футошкој улици, Рокова црква и одређен терен за градско гробље око ње.

У првој половини 18. века у Новом Саду се настањују Јермени, подижу своју цркву и своје мртве сахрањују у црквеној порти. Јерменска црква се налазила на данашњем Булевару Михајла Пупина (код подземног пролаза) и срушена је за време бомбардовања града 1849. године. Нова црква коју је подигла Марија Трандафил срушена је приликом просецања данашњег булевара, а из 1790. године је остао само споменик бароници Берњаковић, који је испред јерменске цркве подигао њен зет Симеон Мелик Ценази. (Из архиве Магистрата слободног краљевског града Новог Сада: 6.12.1790. Симеон Бераменс, јерменски свештеник - Нови Сад, моли Намесничко веће да укине Одлуку Магистрата и дозволи подизање споменика бароници Берњаковић - испред јерменске цркве - јер је њен зет Симеон Мелик Ченази овој цркви дао преко 2000 форинти.

У непосредној близини се у време од 1717. до 1749. годне налазило и јеврејско гробље, у тадашњој Господској улици. По наређењу Магистрата ово гробље је пресељено на периферију у Каменичку улицу, данас Улица Алексе Шантића.

За остале вероисповести: калвине, лутеране и гркокатолике, локације за гробља су била одређене на тадашњем крају данашње Футошке улице.

Такво стање било је до средине 19. века, када се Магистрат суочио са чињеницом да су новосадска гробља препуна и да треба одредити нове локације за нова гробља. Тако су већ 1845. године, на свој захтев, евенгелици и калвини добили парцелу у продужетку Руменачке улице (данас је то Улица Бранка Бајића), код Новосадског сајма.

У шестој деценији 19. века одређена су места и за друге верске заједнице. Православној општини додељена су земљишта за два велика гробља (Алмашко и Успенско). Током друге половине 19. века и поред два отворена гробља Срби су своје заслужне суграђане и даље сахрањивали у портама око Светојованске, Успенске, Алмашке, Саборне и Светониколајевске цркве (Илија Огњановић, 1874).

Римокатолици су добили место на крају Футошке улице, где се и данас налази католичко гробље. Лутеранско гробље је било у продужетку католичког. Данас су ова два гробља спојена. Русинском, односно гркокатоличком становништву дата је локација на крају Руменачке улице (данас је то Булевар краља Петра I) између улице Паје Марковића и Улице Богобоја Атанацковића.

Према подацима Павла Шосбергера, јеврејско гробље је већ знатно раније пресељено из Каменичке улице у тадашњу Дударску, а данас Улица Доже Ђерђа. Сахрањивање је овде почело око 1800. године. Јеврејско гробље је проширивано више пута због пораста броја јеврејског становништва. (Павле Шосбергер: Новосадско јеврејско гробље. 1982)

Сва ова гробља била су активна нешто више од сто година, сем јеврејског гробља. Када је 1921. године Св. Јовановска црква срушена, уништено је и гробље. Земни остаци знаменитих или имућних грађана пренети су на Успенско гробље посебно, а кости осталих сахрањене су у заједничку гробницу. Тако се изгубио и гроб Захарија Орфелина. Но, како је град растао, тако су се и гробља брзо пунила.

На идеју о формирању централног гробља наилазимо у архивској документацији Градског Поглаварства Новог Сада: 1923. године донета је одлука проширеног савета којом се Јеврејској општини уступа земљиште за проширење гробља до успостављања централног гробља.

Назаренско друштво 1926. године упућује молбу Поглаварству у којој тражи да им се додели простор на централном гробљу које ће се подићи. У исказу Грађевинског одељења Поглаварства из 1932. годне предлаже се да се привремено гробље за бесконфесионалне грађане, до изградње централног, одреди иза Католичког или поред Алмашког гробља.

Тек 1974. године реализована је идеја о централном гробљу и оспособљено је за употребу ново Градско гробље на Руменачком путу, па је донета одлука о забрани промене намене и коришћења старих новосадских гробаља чија је важност истекла 1. октобра 1984. године.

Још док је Одлука била на снази, поставило се питање судбине старих гробаља која су у свести људи повезана са осећањем пијетета, а истовремено она представљају и део историје града и споменичке целине битне за проучавање историје, етнологије, палеографије и других карактеристика значајних за културну, политичку и економску историју града. из тих разлога је однос према старим гробљима и њховом будућем коришћењу постало веома осетљиво и сложено питање. Говорило се да ће се стара гробља претворити у паркове.

Страхујући за судбину гробова својих ближњих, грађани су почели да преносе посмртне остатке на нека друга гробља. Градска гробља су постала запуштена, односно недовољно одржавана због недостатка финансијских средстава.

Имајући све ово у виду, Завод за урбанизам, информатику и грађевинарство Нови Сад израдио је Анализу могућности коришћења гробља ван употребе на територији града Новог Сада са циљем да изнађе одговарајуће и алтернативне одговоре у вези са будућим коришћењем простора старих гробаља.

Од 1974. године на територији града постоји десет гробаља ван употребе:
- Алмашко и Успенско православно гробље;
- Назаренско (у продужетку Алмашког);
- Римокатоличко, Реформаторско и Евангелистичко (у саставу су Католичког);
- Русинско; Реформаторско и Евангелистичко (поред Новосадског сајма);
- Јеврејско;
- Војно авијатичарско;
- Петроварадинско војно гробље.

Према подацима "Урбиса", укупна површина свих ових гробаља је 23,5 хектара, на њима је око 42.000 гробних места са око 58.000 сахрањених.

Око 5,5 хектара или у процентима око 23% нема карактеристике гробаља, односно нема видљивих трагова сахрањивања. Тај простор је зарастао у коров, користи се у привредне сврхе као обрадива површина (део Русинског гробља), или за потребе Сајма (део Реформаторског и део Евангелистичког гробља). Оба војна гробља су у потпуности запуштена.
(Урбис: Анализа могућности коришћења гробаља ван употребе на територији града Новог Сада).

На скоро свим старим новосадским гробљима постоји низ заштићених надгробних споменика знаменитих личности из прошлости града. Њихова судбина, као и судбина старих гробаља уопште, у тесној је вези са оснивањем Новог градског гробља и Одлуком о сахрањивању и преносу посмртних остатака.

Планирало се да Ново гробље буде гробље европског изгледа са уједначеним гробним обележјима. То се међутим, није могло спровести и тек последњих година наилазимо на гробљу на парцеле са једноставним и једнообразним гробним обележјима. На гробљу је планирано седам гробних поља. Свако поље у просеку треба да има 26-27 парцела.

Прво гробно поље је отворено 1974. године, 1978. се отвара II, а 1983. III гробно поље. Сада је у употреби пет гробних поља, а у многима је сахрањен већи број од првобитно планираног. Све је то довело до доношења Одлуке о сахрањивању и гробљима ("Слузбени лист Опстине Нови Сад", бр. 11/91).

Алмашко, Успенско и Католичко гробље су поново отворени за сахрањивање. Поново је за сахрањивање отворено и Јеврејско гробље, а Русинско за полагање урни.