Половином септембра 2003. године почела је изградња крематоријума на Градском гробљу у Новом Саду. Крематоријум је отворен 30. априла 2004. године. Крематоријум је од изузетне важности, како за Нови Сад, тако и за Аутономну Покрајину Војводину. Изградњом крематоријума се решава проблем недостатка места за класично сахрањивање на градским гробљима и на гробљима у приградским насељима. Рад крематоријума, као и уређење простора за урне, усаглашени су са стандардима Европске уније. Према неким проценама утврђено је да постоји тенденција раста броја кремираних на нашим просторима и оних који су заинтересовани да њихови посмртни остаци буду кремирани. Највероватније је дошло до измењеног односа према традиционалном начину сахрањивања као и до сазревања свести о очувању животне средине.

Крематоријум има две основне функције. У њему се обавља кремација и церемонијални обред. Основни садржај објекта чине Погон за кремирање капацитета 1800 кремација годишње и Дворана опроштаја за око 400 особа, намењена за опроштај са покојницима који се сахрањују на традиционални начин, као и покојницима чији се посмртни остаци кремирају. Погон за кремирање димензионисан је према технолошким захтевима везаним за уградњу две пећи савремене конструкције. Диспозиција крематоријума, у односу на капелу и Дворану опроштаја, утврђена је тако да су остварене функционалне везе и могућност функционисања свих садржаја истовремено и сваког садржаја посебно. Дворана опроштаја је смештена непосредно уз комуникацију између капеле и крематоријума. Композиционо и функционално, постојећи објекат, капела и крематоријум, као новоизгизграђени објекат, чине једну целину, али сваки део може самостално да функционише. Колски и пешачки улази капеле су садржани, а колски прилаз за крематоријум је постављен на западној страни, у средини објекта и омогућује улаз возила директно на комуникацију која повезује капелу и крематоријум.

САХРАНА ПЕПЕЛА И ГРОБЉЕ ЗА УРНЕ

Похрањивање пепела врши се на два начина: стављањем пепела у специјалну посуду, урну која се затим сахрањује у гробље за урне, или расипањем пепела у Вртовима сећања (расипање пепела се такође врши из урне). Урна је реч латинског порекла и означава посуду у којој се чува пепео спаљених покојника. Прве урне су биле једноставно обликоване, а касније се украшавају ликовима умрлих и украсним барељефима, или се чак израђују од племенитих метала, те су биле различитих облика. Данас се као материјал за израду урни користе најчешће алуминијум и бакар или порцелан, керамика и мермер, али за сваку урну, уметак од метала је обавезан. С обзиром да сахрана пепела није нужна, обред је остао само ради одрзавања гробног култа, како се то чинило вековима при класицним сахранама.

Колумбаријум

У почетној фази хришћанства, урне са пепелом су се остављале у катакомбе, у посебне нише које су подсећале на голубарнике. Касније су се у склопу крематоријумског објекта подизале посебне просторије у чијим су зидовима смештане урне. Данас се под називом колумбаријум подразумевају грађевине и посебни зидови са касетама и нишама у које се смештају урне са пепелом кремираних. Колумбаријуми имају облик зграда или зидова са нишама у које се стављају урне, а свака ниша се обележава плочицом стандардног облика и величине на којој је име и презиме умрлог, година рођења и година смрти.

Место у колумбарију или гробљу за урне се издаје на одређено или неодређено време.
У земљама које нису прихватиле кремацију такође постоје неке врсте колумбаријума за класично сахрањивање (као заједницка, јавна гробница) веома савремено обликованих (мадридско гробље), или објекти са касетама за сместај ексхумираних остатака. Тада су нише у зидовима мање него за нормалан ковчег за сахрањивање, пошто постоје специјални мањи ковчези за сахрањивање ексхумираних остатака.

Партерно полагање урни у касете

Најстарији начин је сахрањивање урни у гробове, у земљу. Гробно место за урну је минималних димензија, чак и када се предвиђа смештај више урни. Довољно је само онолико места колико то димезије урне захтевају. Урне се данас више не закопавају директно у земљу, него се похрањују у бетонске касете различитих димензија које имају поклопну плочу од камена или метала. Гробна места се према томе и обликују и најчешће су идентична у целој парцели или целом гробљу. Захваљујући малим димезијама гробних места, обликовање гробља за урне има велике могућности, било да су у питању концентрисана гробна места, сабијена ради искоришћавања простора, или на већим размацима, како би се омогућила хортикултурна обрада земљишта. Формирање гробља је могуће и у постојећим шумским комплексима, лако је изводљиво, обзиром да мала дубина укопа неће оштетити постојеће корење.

За сахрањивање урни са пепелом постоји могућност типизације гробних места, као и серијска производња касета за смештај урни и поклопних плоча. Типске касете се могу употребити и у колумбаријумима и гробљима за урне, а да се при томе не наруши естетски изглед. За потребе сахрањивања кремираних лица на Градском гробљу у Новом Саду, на потесу трећег и четвртог гробног поља, уређене су партерне површине за смештај урни. Пажљиво одабране биљне врсте обезбеђују декоративно естетску улогу и стварају атмосферу интиме.

Врт сећања

Најекономичнији начин, са становишта економисања простором, је расипање пепела у Вртовима сећања. Овакви вртови се граде са зидовима на којима се исписују имена оних чији је пепео расут у Врту. Вртови су хортикултурно уређени, у њима се најчешће саде руже, отуда други назив за Врт сећања - Ружичњак. На Градском гробљу у Новом Саду отворен је Врт сећања 1998. године.
Уз дозволу надлежних органа, након кремације посмртних остатака, пепео се може расути и ван места које служи у ову сврху (над рекама, морима, итд.). Некада је просипање пепела у Европи значило симболично брисање сваког сећања, а расипао се пепео спаљених јеретика.

На основу зеље преминулог, његовог брачног друга или сродника, а у складу са хигијенско здравственим прописима, пепео преминулог може бити стављен у урну која се смешта у колумбаријум, похрањује у гроб или расипа у Врту сећања. Уколико покојник није оставио никакву зељу, нити су се сродници појавили да преузму урну или изразе зељу како ће се поступати, пепео ће након одређеног времена бити расут у Врту сећања, а име и презиме биће убележено на утврђеном месту. Предузеће води евиденцију о подацима о кремираним лицима, о урнама и лицима чији пепео је расут.

Церемонијал испраћаја

Церемонијал испраћаја (излагање тела, верски обред, говори, музика, цвеће и венци) организује се према жељама умрлог, односно према захтевима брачног друга, сродника и пријатеља, а у складу са правилима крематоријума. Присуство верског службеника је омогућено под истим условима као и за класично сахрањивање.

Како спаљивање људског тела није обичан технолошки процес, сам поступак се мора обавити у атмосфери пијетета и поштовања осећања присутних сродника и пријатеља. Објекат крематоријума на Градском гробљу у Новом Саду је естетски и функционално уклопљен у постојећи амбијент, а парковско зеленило пружа осећај тајанствености тишине и мира.